Evo ih kao nizovi propuštenih i neodživljenih prilika kao prostrelne rane sa bolom do pameti koja je onomad bila… Ipak, ništa nije bilo pametno i ništa nije vrelo onoliko koliko se dalo ili moglo uzeti… ništa nije bilo pitanje mudrosti ili nečeg sličnog… sve dolazilo iz tamnih i moćnih svetova mora i podzemlja … kao glasovi pokojnika ili slutnje…
Razmišljam šta bi onda da sam i kada sam .. šta bi? Da li to ima svoj simsao ili je čita obmana kojom se gubi dragoceno vreme i mogućnost da se nešto promeni.
Milioni sudbina prolaze mimo mene ili neke od njih i sretnem… i tako sve do trenutka kada sve postane jasno a ništa više nije na dohvat ruke i tu.
Qué te importa que te ameSi tú no me quieres yaEl amor que ha pasadoNo se debe recordar
Fui la ilusión de tu vidaUn día lejano yaHoy represento el pasadoNo me puedo conformar
Si las cosas que uno quiereSe pudieran alcanzarTú me quisieras lo mismoQue veinte años atrás
Con qué tristeza miramosUn amor que se nos vaEs un pedazo del almaQue se arranca sin piedad (que se arranca sin piedad)
Qué te importa que te ameSi tú no me quieres yaEl amor que ya ha pasadoNo se debe recordar
Fui la ilusión de tu vidaUn día lejano yaHoy represento el pasadoNo me puedo conformar
Si las cosas que uno quiereSe pudieran alcanzarTú me quisieras lo mismoQue veinte años atrás
Con qué tristeza miramosUn amor que se nos vaEs un pedazo del almaQue se arranca sin piedad (que se arranca sin piedad)