Draga,
dozvoli mi da te volim svakog dana, recimo u pola dva.
Jednostavno – svakog dana u isto vreme izabraću neko mesto, bilo koje… Bilo gde.
Mogla bi to biti ulica kroz koju redovno prolazim ili kafić na sasvim drugom kraju grada.
Mogla bi to biti staza pored reke, pored neke vrbe, ili padina sa koje puca pogled na Beograd… ili na maglu.
Mogla bi to biti čekaonica negde, krojačka radnja, gradski autobus ili tramvaj, učionica, haustor, fensi restoran…
Ja ću svakog dana, na bilo kom mestu, voleti samo tebe i nikog drugog na ovom svetu.
Samo tebi ću donositi sve lepe stvari i sitnice koje sam u međuvremenu pokupio.
Čuvaću za tebe, sitne laži, bezobrazluke i mrzovolju – da te oraspoložim ili malo rasplačem… jer je i to ljubav.
Donosiću ti moje misli i požudu upletenu u sve tvoje obline,
prenositi ti tajne iz zaboravljenih svetova,
ili ću jednostavno ćutati i gledati te,
ili ću žmuriti i sanjati te…
ili ću pronalaziti retkosti i mudrosti – moje i tuđe – i stavljaću ih tebi na tas,
ne da bi sudila, nego da bi dala pravu meru.
Ili ću raditi nešto sasvim obično,
ali voljeću te jer je pola dva.
I tako svakog dana, mesecima i godinama, moći ću da te volim svakog dana u pola dva i neće mi biti teško.
Može ti se učiniti da je to malo, smešno, banalno, bizarno, detinjast, da nije ništa i da ne vredi…
ali nećeš biti u pravu.
Naša ljubav u pola dva neće se gasiti kao druge ljubavi,
jer svaki sledeći trenutak posle pola dva već hrli i traži da se približi onom drugom pola dva – sa one strane noći.
U svim tim trenucima snaga i veličina osećanja, žudnje, ljubavi raste i uvek postaje nešto novo i drugačije do sledećeg pola dva.
Kao disanje.
Naših pola dva postaje ritam ostalih detalja dana,
a taj ritam određuje vrednosti i kvalitet svega proživljenog pre i posle pola dva.
Izbegnućemo zamku svih onih koji vole beskonačno i zauvek,
jer pre ili kasnije oni kažu ono što ubija svaku ljubav – „posle“…
ostavljaju sav beskraj i bezvremenost za neko drugo vreme.
A mi – za razliku od njih – ne.
Mi se svakog dana u pola dva volimo bez razlike u odnosu na kišu, sneg, vreme, posao, stan, decu, rođake, šefove, more i odmore…
Mi se volimo svakog dana u pola dva…
jer nemamo vreme za ništa drugo.