Ukus slatkog i gorkog, koje se uvek javi kada pomislim na tebe… doživljavam kao trag ili bleg po rodjenju, kao nešto neizbrisivo sa kojim sam nastao i sa kojim živim sve vreme… neka vrsta varljive nade i teškog usuda… ili možda sreće … ili nečeg višeg i neshvatljivog za običan um i okvire vremena i kulture u koju polažem znanje i orijentire…. U opstoj konfuziji i ne tražim smisao koliko sam u stalnom naponu da tražim rec … koja besumno otskaće po ivicama pameti i traži tebe…
Recimo tražio sam te na Vračaru… u senci hrama Svetog Save… pod svodovima Narodne Biblioteke…. ispod drvoreda … tražio sam tvoje dečije korake… igre i smeh… tražio sam tvoje poverljive razgovore i poljubac koji si davala nekom naslonjena na zid kuće … tražio sam te na terasi blizu hotela Slavija …dok si lagano … i bez reči pila kafu na skrtom martovskom suncu.. … lice boje lepog sa očima sjajnim i crnim kao dugmad na kaputu u kojime možes zakopčati svu ljubav i tiplinu ovoga sveta… Eh……… tražio sam te u svim ženama… … i kao da si sve imale tvoje crte i obline ili kao da su sve krale tvoje detalje i kao da su preko tebe pronalazile vrata mojih tajnih misli i moje pažnje… tražio sam te svuda… bez nade da ću te naći… i baš to iracionalno, nemoguce je počelo da lici na igru u kojoj sam te jasno i nedovsmisleno video… samo tebe u svim tim situacijama…